Opet je došao onaj momenat kada ne mogu da govorim, ne zato što bukvalno ne mogu, nego zato što neću. Baš me briga što je zima, meni je proleće i sedi mi se u bašti, na poluvlažnoj zemlji i pije neko jeftino pivo, na primer, s tobom. Možda bismo mogli i da gledamo zvezde, pušimo i ljubimo se, ali ne bismo pričali. Bila bi tišina i to bismo bili ti i ja, svako komadić za sebe i istovremeno mi, jedna čudna celina. Sutra bismo potisnuli osećanja i nastavili sa dosadašnjim sumornim životom, bez ikakve želje da nešto izmenimo i jedno drugo ikada više sretnemo. Ali, sreli bismo se...
Ti kažeš da...
i mrsiš mi kosu.
Da li da ti verujem?
Sve što smo mogli,
hteli, videli...nismo.
Hoćemo li ikada?
Stojiš kraj mene
pušiš i piješ konjak.
Da li da ti kažem da...?
Govoriš mi o...
i gledaš u nebo.
Hoćeš li mi verovati?
Smejem se.
Sržiš me za ruku.
Hoćeš li ostati?