Opet je došao onaj momenat kada ne mogu da govorim, ne zato što bukvalno ne mogu, nego zato što neću. Baš me briga što je zima, meni je proleće i sedi mi se u bašti, na poluvlažnoj zemlji i pije neko jeftino pivo, na primer, s tobom. Možda bismo mogli i da gledamo zvezde, pušimo i ljubimo se, ali ne bismo pričali. Bila bi tišina i to bismo bili ti i ja, svako komadić za sebe i istovremeno mi, jedna čudna celina. Sutra bismo potisnuli osećanja i nastavili sa dosadašnjim sumornim životom, bez ikakve želje da nešto izmenimo i jedno drugo ikada više sretnemo. Ali, sreli bismo se...
Ti kažeš da...
i mrsiš mi kosu.
Da li da ti verujem?
Sve što smo mogli,
hteli, videli...nismo.
Hoćemo li ikada?
Stojiš kraj mene
pušiš i piješ konjak.
Da li da ti kažem da...?
Govoriš mi o...
i gledaš u nebo.
Hoćeš li mi verovati?
Smejem se.
Sržiš me za ruku.
Hoćeš li ostati?
Ustao je iz kreveta
zakopčao je pantalone
i seo da popije kafu.
Ležala sam i posmatala ga.
prineo je šoljicu usnama
i nijednim me nije pogledao.
Popio je kafu i rekao
da će se vratiti.
Prišao mi je.
Poljubio me za kraj
i izašao.
Ostala sam sama
u neraspremljenom krevetu
da gledam u plafon
i čekam njegov povratak.
Nije se vratio.
Ja sam ga čekala
a njega nije bilo.
Otišao je drugoj.
Vratio joj se,
a mene zaboravio.
Znam, ja sam bila samo
nešto prolazno,
što se ne pamti,
nisam kao ona.
Posebna.
Divna.
Najlepša.
Ona zbog koje
se ostavlja sve,
ona zbog koje
se čine ludosti.
Ne, ja nisam kao ona.
Ja sam samo obična cura
koja te je pustila
u svoj svet,
koja te je zavolela,
koju si ostavio
i koja te još uvek čeka.
Hajde, odlazi...
Zaboravi moje ime
zaboravi da si me ikada voleo
i da sam nekada bila tvoja.
Odlazi...
ne okreći se,
ne traži objašnjenje,
ne krivi sebe
greška nije tvoja,
ni moja.
Ne...
nisamo mi krivi što smo suviše mladi
što smo se tako rano sreli
što smo nešto želeli
što smo se nadali i voleli,
ali to je sada gotovo.
Ljubav je nestala
ostala je samo praznina...
I ne reci mi da je to laž
da se sve može popraviti.
ne reci mi da me voliš,
jer ne voliš ti mene
već ono što želiš da budem...
A ja, ja više nemam snage
da se pretvaram da sam dobra
i čista,
da sam sve ono što bih trebala biti
da si ti sve ono što ja želim da budeš
i zato je gotovo...
Više nikada nećemo sedeti zajedno u parku
više neću biti tvoja devojčica
i neću se smejati tvojim šalama
koje niko drugi ne razume
jer one u stvari nisu smešne
i znaj da neće biti lako...
Izgubiću te zauvek,
a gubeći tebe ja gubim deo sebe,
deo koji sam volela
koji si ti voleo...
I više ne znam ko sam...
osećam da gubim,
da ništa ne dobijam
sem onog daška slobode
koji mi sada fali
toliko da želim da vrisnem
i pobegnem...
Znam da me ne razumeš
i da ti treba objašnjenje...
možda ćeš pomisliti da mi više ne značiš
ali to nije istina.
Ja tebe volim.
Volim svaki delić tvoga bića
ali mi više ne možemo ovako.
vreme prolazi
godine lete
više ne mogu biti tvoja devojčica.
Dosta mi je plakanja
želim da se smejem...
Ne želim da brinem o tome
hoćeš li večeras doći
ili ćeš otići s nekoj drugij.
I ne...
ne reci da me voliš
znaj da je kraj
da povratka nema.
Trajali smo suviše kratko
a ćutali predugo,
ćutali i nadali se da će se nešto promeniti,
da će sunce sutra biti sjajnije
nadali se, voleli i želeli
suviše dugo a previše kratko
i sve to vreme se samo povređivali...
Jedno drugome nanosili bol
od koga je sada ostala samo praznina...